Почетна / Мале приче Великог рата / Исповест Михаила Маџаревића, најмлађег српског мајора у историји

Исповест Михаила Маџаревића, најмлађег српског мајора у историји

Михаило Маџаревић није командовао у ратовима ни батаљоном, ни пуком, ни бригадом. Био је обичан водник и командир пешачке чете. После рата су многи описали своје бравуре сами или преко новинара. То је, донекле, било добро. Треба потомству оставити примере пожртвовања за отаџбину. Нека се они који долазе запајају тим јунаштвом. Само је мајор Михаило Маџаревић ћутао. Ни речи се о њему нигде није написало, нигде се његово име није поменуло, нико изгледа, од млађих генерација за њега и не зна. Али, скромност је врлина праве заслуге. Повученост је врлина великих јунака. Михаило Маџаревић је ћутао. Али оно што је Михаило Маџаревић учинио за време рата, може се, заиста назвати „ратном срећом“ и беспримерном храброшћу.

         Мајор Михаило Маџаревић

Булевар ослобођења бр. 49
– Молим Вас, да ли овде станује г. Михаило Маџаревић?
– Овде станујемо. То је мој тата, одговорила ми је мала девојчица, скромно обучена.
– Да ли је код куће?
– Болестан је. Лежи.
Нема служавке да ме пријави, нема раскоши у стану. Скроман стан од собе и кујне, скроман као и овехтали зимски капут боје војничког ћебета пред вратима. То је капут јунака Михаила Маџаревића. Пре бих тај овехтали капут загрлио и пољубио него што бих се дотакао руком оних црних капута са астраханом, који покривају гојазна рамена забушаната којима је рат донео милионе.
Пријатно је задовољство бити под кровом човека који је својим јунаштвом постао мајор у својој двадесет седмој години и за кога је непријатељ давао 50 000 круна, ономе ко га зароби или убије.
Ушао сам. Никад не би рекао да је тај човек некада могао чинити чуда од јунаштва, да су пукови непријатељски стрепели при помену његовог имена, да је преко реда, без обзира на чин и ранг, као велики јунак унапређиван у официрске чинове.
Дочекао ме је срдачно. Рекао сам му зашто сам дошао.
– Не, ја вас молим ни речи
– Али ви вашите као један од најхрабријих?
– Молим вас, не. Сви смо били храбри, само је неко био веће среће
– Онда још боље! Испричајте ми само нешто из свог војничког живота у рату.
– Не знам шта бих могао да вам причам. Оно што и други, оно што је већ хиљаду пута написано. Рат као рат…
Видим да му је незгодно да о себи говори. Када би говорио много, имао би можда комотнији стан и удобнији живот.
Још као дете волео сам војску
– Реците ми, г. Мајоре како сте дошли у војску?
– Још као дете волео сам много војску, одговорио ми је.
Готово је било. Почео је мајор да одговара, а даље ће лако ићи. Само док почне.
– Родитељи су ми били сиромашни. Иако сам био јединац, нису могли да ме школују. Када ми је било непуних седамнаест година, ступио сам са двадесетпрвом класом у Подофицирску школу. Боље ми је било у школи него у трговини у којој ме је отац запослио као помоћника. Првог априла 1912. године завршио сам школу као први у рангу од 93 другова. Као Ваљевац, распоређен сам по жељи у 17 пук у Ваљеву, где ме је и рат затекао.
– Нисам знао да сте и у нашем рату са Турцима учествовали?
– Јесам као војник и то не само са Турцима већ и са Бугарима 1913. године.
За успешно вођење вода и за храброст унапређен сам 23 децембра 1912. у чин наредника. 31. октобра 1913. опет за личну храброст, добио сам чин потпоручника.
– А у светском?
– То је дугачко. Каква ме је срећа служила у рату са Турцима и Бугарима, иста ме је срећа пратила и у рату са Аутро -Мађарима, Немцима, па опет Бугарима.
Мајор Маџаревић хоће да прича. Њему изгледа као да то само мени прича. И, верујем, он је потпуно изгубио из вида да прича не само мени него многобројним читаоцима „Правде“. Ретки су јунаци као што је био мајор Михаило Маџаревић. Он је важио као најхрабрији официр, и то не само у нашој војсци. Било их је још неколико као он, али су они изгинули. Можда има још кога на селу или у некој паланчици можда и на периферији Београда.
Премештен сам из 17 пука у 5 пук
Мобилизација за рат са Аустријанцима затекла ме је као водника 1 чете3 батаљона 17 пука у Скопљу. Пук је ради извршњеа мобилизације кренуо за Ваљево. Мене распоредише за воднике 2 чете 1 патаљона петог пука првог позива. Пошто је 5 пук имао мање бројно стање официра од 17 пука. Моја нова јединица била је код Лознице. На путу из Ваљева за Лозницу већ сам сретао прве рањенике са границе према Аустроугарској, нарочито жена и деце која су код својих кућа рањени од непријатељске артиљерије.
Писак и јаук рањених жена и деце још више ме гонио да пожурим за своју команду, јер ми је изгледало нечасно што нисам и ја већ тамо где је непријатељ у својој првој најезди све поклао и попалио. Дошавши у чету, узео сам пушку и бомбу. Увек сам волео предње одељење при отступању. Када сам примио 4 чету 3 батаљона 5 пука 30 новембра 19*14. године, извршио сам са својим људима први јуриш и пробој непријатељског фронта испред свог пука. Овај је успех допринео да наш пук зароби на положају „Мрамор“ велики број непријатељаких официра, подофицира и редова са једним завојиштем и брдском батеријом хаубица. Тада сам први пут рањен у десну мишицу са повредом мишићне кости и морао сам да оставим чету ради лечења. Одликовали су ме ратном медаљом за храброст.
Први прелаз преко Саве
Мај месец 1915 године затекао ме је на Сави. По исцељењу ране вратио сам се у пук. Одређен сам да заступам командира 1 чете 3 батаљона 5 пуак. Били смо извесно време у кантонаману у селу Слатини код Ваљева. После очајне епидемије тифуса, пук крену на предстражу. Батаљон, у коме сам командовао четом, задржа се у селу Звезд. Реон осигурања моје чете био је поред Саве од Новог Села до Ушћа.
Једног дана у мају пошао сам са командантом батаљона мајорем г. Стеваном Вилотићем да обиђемо пред стражарски положај који држи моја чета. Командант батаљона обавести ме да је дошло до наређења да свака чета са предстраже поднесе што тачнији писмени извештај о распроеду и јачини непријатеља пред собом.
Испред моје чете је непријатељ био на пошумљеном земљишту на супротној страни Саве. Предложио сам команданту батаљонан да лично ноћу са неколико војника пређем на напреијатељску обалу. Намера ми је била да заробимо по могућству, непријатељско стражарско одељење ради прибављања тачнијих података. Командант ми није дозволио. Убеђен у успех, остварио сам своју замисао.
Пошто сам изабрао 16 људи из своје чете, који су се сами пријавили, одлучио сам да у „лов“ кренем норћу између 8 и 9 маја и то на простору од Новог Села до Бељина.
Око два часа по поноћи, по киши и мраку, укрцали смо се у три чамца и отиснули се ка левој обали Саве. Чамци су клизили нечујно. Веслали су извежбани војници. Ишли смо у једној линији на растојању од 20 -30 метара. Ја сам се налазио у средњем чамцу. За случај открића наше намере, имали смо да окренемо назад. И то до половине Саве. Ако нас примете када пређемо пола пута, односно ако прелаз успе и то телефоном са наше предстраже из Новог Села, како ме не би командант спречио. Прелаз је успео. Искрцали смо се непримећено на непријатељску обалу. Извршио сам распоред људи шапатом: Три војника заштитница узводно, четири као побочницу на сто метара даљине од чамца, аа осам сам задржао уз себе за опкољавање и напад на непријатељско одељење. Једног војника сам оставио код чамаца. Чамци су били везани један за друго и војник их је возио низводно, управљајучи се према нашем кретању. Затворио сам све стазе кроз шуму заседом. Тако сам дочекао свануће непримећен од непријатеља. У свануће сам кренуо низводно истим распоредом. Војнике напред развио сам у стрељачки строј. Када сам пклоко непријатељско одељење, упутио сам једног каплара да ухвати њиховог стражара, који дању стражари у рову поред обале. Каплару сам наредио да ништа не предузима док ми не нападнемо. На нашу срећу, непријатељски војници беху на окупу. Пушке су имали у купе и баш су седели за доручком у шатору. Секунд, два… решио сам:
– Комшије, предајте се!
Из шатора извири са порцијом њихов каплар. Гледао је у мене забезекнуто. „Пази, бога мзу српског где је дошао“, рече, па подвикну: „Предај се“.
Он није видео моје војнике који су лешали у пипражју. Њихове пушке сложене у купе још више ме окуражише. Скочих иза пања и уперих пушку на њега:
– Не говори!
Командир њиховог одељења опали из пушке у вис и командова да зграбе оружје. Неки војници јурнуше на улаз шатора, претурише оног са порцијом. Ја се повукох. Наредни плотун у њихову земуницу на пропланку. Од нашег плотуна погибе псето, које нас такође није могло да примети. Сигурно је био ратни пас за преношење наређења. Збуњени, непријатељски војници побегоше са оружјем у земуницу. Затворише се. Њихов каплар је и даље лежао пред шатором. Један од војника, из обазривости, опали у њега и преби му руку. Наста јаук. Обуставих ватру. Позвах непријатеља да се преда и запретих бомбом. Отворише земуницу и почеше да преклињу да их не убијемо. Загарантовах им живот и предадоше нам се. Било их је девет. Свршивши са овим одељењем, упутио сам се обали. Приметио сам свог војникабледог. Непријатељског стражара није било нигде. Тек онда, када је приметио како спроводимо непријатељске војнике, скочио је у ров. Скочио је за врат непријатеском војнику и чврсто га притезао. Разоружали смо и овог, па смо кренули низводно даље у „лов“. Заробљенике сам чамцима експедовао на нашу страну.

 

 

Правда од 14. децембра 1932. године.

 

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Знате ли ко је био Есад – паша Топтани?

„Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!