B(l)ogovanje
Povezani članci
Bezbroj je primera neverovatne humanosti srpskih vojnika tokom Prvog svetskog rata. Mali je broj nacija koje se mogu pohvaliti takvim poštovanjem neprijatelja i svih međunarodnih konvencija vezanih za pravila i način ratovanja. Međutim, postoje priče koje su prevazišle bilo kakve pravne, pa čak i moralne okvire u odnosu prema neprijatelju. 
Jednu takvu neverovatnu priču ispričala je gospođa Olga Nikolić Kunovčić, penzionisani profesor i hroničar priča svoje porodice. Njen stric bio je Petar Kunovčić, oficir u Velikom ratu, obrazovan čovek, koji je vodio zabeleške iz burnih događaja svoga vremena.
Petar Kunovčić je pre rata bio advokat, ambiciozan čovek koji je munjevito završio studije prava, a za sobom je ostavio neobjavljene beleške koje njegova rođaka do danas sa ljubavlju čuva. Bio je jedan od onih koji su izdržali surovu sudbinu Srba koji su preživeli Veliki rat, ali tako što je morao da pregrmi sve muke prelaska preko Albanije i povratka kući.
Olga Nikolić Kunovčić je ispričala priču o odbrani Beograda na Adi Ciganliji iz novembra 1914. godine, i ljudsku priču koja se rodila prilikom sukoba, tu priču Olga je potkrepila sačuvanim dokumentima svog strica.
„Moj stric Petar Kunovčić bio je poručnik i četa kojoj je komandovao bila je jedna od jedinica koja je imala zadatak da odbrani Adu Ciganliju i na taj način spreči pad Beograda – objašnjava naša sagovornica. – Pod žestokom artiljerijskom vatrom sa Bežanijske kose, neprijatelj je na početku sukoba već zauzeo trećinu ostrva i situacija na ratištu bila je veoma teška za srpske vojnike.“
Plan za kontranapad pripremio je major Svetomir Đukić a jednom četom rukovodio je Petar Kunovčić.
„ Prema planu majora Đukića i njegovom ličnom rukovođenju, trebalo je dočekati Austro-mađare i tek onda krenuti napred – beleži Kunovčić. – Čim su krenuli u napad, četa sa Obrenovačkog puta otvorila je bočnu vatru, a artiljerija sa Banovog brda tukla je u glavu napadača. U jednom trenutku, kada je trebalo da krenemo na juriš, odjedanput je ustao komandant 32. regimente potpukovnik August Šmit, mašući sabljom levo i desno i pozivajući na juriš. Posle toga, kao iznebuha, doleteo je jedan austrijski vojnik salutirajući i pruživši mu jedno pismo. Taj trenutak bio je odsudan za dalji tok bitke.“
Ipak pismo nije bilo naređenje za napad:
„Moj stric je posle pričao kako su svi razumeli da je pismo u rukama austrougarskog oficira sigurno bilo naređenje za napad, i rešili su da krenu napred, makar poslednji put – objašnjava Olga Nikolić Kunovčić. – Očajnički su pribrali poslednju snagu i počeli da bacaju bombe. Ostalo je zapisano ime kaplara Milutina Jankovića, koji je uspeo da dobaci bombu do austrougarskog komandanta, a ova je eksplodirala tačno pred potpukovnikom Augustom Šmitom, usmrtivši ga na mestu, zajedno sa jednim majorom i jednim poručnikom. Tada je bitka prelomljena, a osvajači su počeli panično da se povlače pontonskim mostom ka levoj obali Save i Bežaniji. Štaviše, srpski topovi sa Banovog brda su čak pogodili ponton, pa su se mnogi austrougarski vojnici našli u Savi.“ 
Kod poginulog austrijskog potpukovnika Augusta Šmita srpski vojnici našli su neotvoreno pismo, za koje su smatrali da je bila naredba za napad. Ali, to je bilo pismo njegove ćerke iz Beča.
„Tekst pisma ćerkinog koje sma našli neotvoreno bio je običan, kao što opšti dete sa svojim ocem, a naročito nežnost ženskog deteta provejavala je kroz sve redove – beleži Petar Kunovčić. – U svakoj rečenici opominjala je svoga oca da se čuva i da se mnogo ne izlaže smrti. Kao jedinica ćerka naročito je naglasila, da bi želela da vidi svoga tatu junaka, posle svršenog rata, da sa njime i dalje kao njegovo dete proživi, i tome slično.“
Srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, odlučuju da pošalju pismo mladoj Austrijanki:
„Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo i moramo mi da budemo ti koji ćemo prvi da Vam javimo tešku vest, koja Vas je zadesila, da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu na Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate sa njime da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza heroja-oficira, pao na polju časti, braneći svoju otadžbinu. Ma koliko da Vam je teško, imaćete jednu moralnu satisfakciju, koja će Vas u životu održavati, i sa kojom ćete se Vi u svakoj prilici sa svojim ocem ponositi i dičiti. U isto vreme izveštavamo Vas, da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, preko nadležnih, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom, i molimo Vas da nas o prijemu ovoga novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako, da kad se svrše ove operacije ratne i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate dostojno sahranjeno i grob očuvan, pa kad bar niste bili te sreće da živog oca vidite, ono bar da vidite njegov grob, i da učinite dalje šta za shodno da nađete. Primite naše najiskrenije i viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.“
Posle nekog vremena stigao je odgovor gospođice Šmit:
„Poštovana gospodo,
Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je ono za mene bilo posve kobno bez bzira na sve lepe momente koje ste Vi u tom pismu izneli. Zasta, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam primila na kome Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima po našu celu porodicu, ovo Vaše pismo zaista je okrepljujuće utoliko pre i više, što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje Otadžbine, dostojno svakog divljenja i zaista ću se večito ponositi svojim dragim ocem, koji je umeo i znao kako se ćesar i Otadžbina brani i on je potpuno odgovorio svojoj dužnosti, i kao oficira i kao čoveka Austro-ugarske monarhije i mi se divimo i divićemo se njegovom retkom herojstvu, kako Vi to u Vašem pismu naročito naglašavate i podvlačite. Ja sam već mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji Srpskih heroja oficira. Posle ovoga pisma naročito cenimo herojske podvige malene Srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja, poštovanja i hvala. Ja Vas molim, da verujete u to, da sam ja i cela naša porodica Vama večito zahvalni i radovaću se, ako budem živa i zdrava, a po završetku ovog nesretnog rata, da mogu da dođem u Srbiju, da obiđem grob moga oca i eventualno premestimo ga u Beč, a da Vama i lično zahvalim na svemu učinjenom oko dostojne sahrane moga viteškog roditelja, kao i izveštaja o svemu. Pored moje zahvalnosti molim da primite uverenje mog odličnog poštovanja.“
Priča koja bi si se u većini zemalja ekranizovala i isticala kao neverovatan primer humanosti i ljudskosti u Srbiji je gotovo zaboravljena.
