Почетна / Мале приче Великог рата / Српско витешко држање током Великог рата

Српско витешко држање током Великог рата

Безброј је примера невероватне хуманости српских војника током Првог светског рата. Мали је број нација које се могу похвалити таквим поштовањем непријатеља и свих међународних конвенција везаних за правила и начин ратовања. Међутим, постоје приче које су превазишле било какве правне, па чак и моралне оквире у односу према непријатељу.

Једну такву невероватну причу испричала је госпођа Олга Николић Куновчић, пензионисани професор и хроничар прича своје породице. Њен стриц био је Петар Куновчић, официр у Великом рату, образован човек, који је водио забелешке из бурних догађаја свога времена.

Петар Куновчић је пре рата био адвокат, амбициозан човек који је муњевито завршио студије права, а за собом је оставио необјављене белешке које његова рођака до данас са љубављу чува. Био је један од оних који су издржали сурову судбину Срба који су преживели Велики рат, али тако што је морао да прегрми све муке преласка преко Албаније и повратка кући.

Олга Николић Куновчић је испричала причу о одбрани Београда на Ади Циганлији из новембра 1914. године, и људску причу која се родила приликом сукоба, ту причу Олга је поткрепила сачуваним документима свог стрица.
„Мој стриц Петар Куновчић био је поручник и чета којој је командовао била је једна од јединица која је имала задатак да одбрани Аду Циганлију и на тај начин спречи пад Београда – објашњава наша саговорница. – Под жестоком артиљеријском ватром са Бежанијске косе, непријатељ је на почетку сукоба већ заузео трећину острва и ситуација на ратишту била је веома тешка за српске војнике.“
План за контранапад припремио је мајор Светомир Ђукић а једном четом руководио је Петар Куновчић.
„ Према плану мајора Ђукића и његовом личном руковођењу, требало је дочекати Аустро-мађаре и тек онда кренути напред – бележи Куновчић. – Чим су кренули у напад, чета са Обреновачког пута отворила је бочну ватру, а артиљерија са Бановог брда тукла је у главу нападача. У једном тренутку, када је требало да кренемо на јуриш, одједанпут је устао командант 32. регименте потпуковник Аугуст Шмит, машући сабљом лево и десно и позивајући на јуриш. После тога, као изнебуха, долетео је један аустријски војник салутирајући и пруживши му једно писмо. Тај тренутак био је одсудан за даљи ток битке.“
Ипак писмо није било наређење за напад:
„Мој стриц је после причао како су сви разумели да је писмо у рукама аустроугарског официра сигурно било наређење за напад, и решили су да крену напред, макар последњи пут – објашњава Олга Николић Куновчић. – Очајнички су прибрали последњу снагу и почели да бацају бомбе. Остало је записано име каплара Милутина Јанковића, који је успео да добаци бомбу до аустроугарског команданта, а ова је експлодирала тачно пред потпуковником Аугустом Шмитом, усмртивши га на месту, заједно са једним мајором и једним поручником. Тада је битка преломљена, а освајачи су почели панично да се повлаче понтонским мостом ка левој обали Саве и Бежанији. Штавише, српски топови са Бановог брда су чак погодили понтон, па су се многи аустроугарски војници нашли у Сави.“ 
Код погинулог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча.
„Текст писма ћеркиног које сма нашли неотворено био је обичан, као што општи дете са својим оцем, а нарочито нежност женског детета провејавала је кроз све редове – бележи Петар Куновчић. – У свакој реченици опомињала је свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као јединица ћерка нарочито је нагласила, да би желела да види свога тату јунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи, и томе слично.“
Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:
„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти који ћемо први да Вам јавимо тешку вест, која Вас је задесила, да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту на Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате са њиме да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза хероја-официра, пао на пољу части, бранећи своју отаџбину. Ма колико да Вам је тешко, имаћете једну моралну сатисфакцију, која ће Вас у животу одржавати, и са којом ћете се Ви у свакој прилици са својим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас, да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом, и молимо Вас да нас о пријему овога новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операције ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате достојно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете. Примите наше најискреније и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“
После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:
„Поштована господо,
Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је оно за мене било посве кобно без бзира на све лепе моменте које сте Ви у том писму изнели. Заста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста је окрепљујуће утолико пре и више, што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје Отаџбине, достојно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити својим драгим оцем, који је умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он је потпуно одговорио својој дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархије и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком херојству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим мојим другарицама, уплаканих очију давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи Српских хероја официра. После овога писма нарочито ценимо херојске подвиге малене Србијанске војске, која је достојна сваког дивљења, поштовања и хвала. Ја Вас молим, да верујете у то, да сам ја и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србију, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достојне сахране мога витешког родитеља, као и извештаја о свему. Поред моје захвалности молим да примите уверење мог одличног поштовања.“
Прича која би си се у већини земаља екранизовала и истицала као невероватан пример хуманости и људскости у Србији је готово заборављена.

Аутор Милан Богојевић

Милан Богојевић (Земун, 1981) писац и публициста. Објавио је књиге: "Атентат 1934.", "Милунка Савић - ордење и ожиљци", "Мале приче Великог рата", "Краљ Александар - жртва завере" и "Заборављене приче Великог рата". Аутор и сценариста неколико телевизијских документарних филмова

Можда вам се свиди

Знате ли ко је био Есад – паша Топтани?

„Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви …

Упишите се за нове постове.

Сазнајте увек први!