Једна стара изрека каже да „рат открива једном народу све мане и врлине“, додали би неки, да рат открива и истинске пријатеље једног народа. Невероватна прича из Првог светског рата заиста доказује како се ствара пријатељство између ратника на фронту које завређује ратничко поштовање и савезништво до смрти.
Та прича везана је за одбрану одступнице српске војске током тројне офанзиве на Краљевину Србију, крајем 1915. године. Српска војска притиснута од стране бројчано најмоћнијег непријатеља повлачила се ка југу земље очекујући помоћ савезника, али помоћ није стизала.Барем не у мери којом би се могли супроставити непријатељу и кренути у снажну контраофанизу.
Ипак, мала савезничке формација дошле су на територију Србије како би помогле одступницу српској војсци ка Албанији.
Та савезничка формација била је састављена од француских и ирских војника, и ово је прича о њима.
Ирски војници из састава британских империјалних трупа добили су задатак да спрече продор бугарске војске кроз једини планински пролаз у Вардарској долини.
Проласком бугарске војсек кроз Вардарску долину стекли би се услови да се Срби ухвате у обруч, те да се Немцима обезбеди сигуран железнички саобраћај на релацији Берлин – Истанбул.
Ирска војска је искрцана у Солуну, и то у летњој опреми, право после сопственог покоља код Галипоља. Цела битка за Галипоље је позната по тешким губицима на обе стране: скоро половина укупног броја ангажованих војника избачена је из строја. Од 568.000 војника употребљених на страни Антанте и 315.500 на страни Централних сила, укупни губици били су већи од 470.000 људи, од чега је око 130.000 погинуло
На зацртане положаје стигли у новембру и окршај је одмах почео са окрутним непријатељем у виду ниских температура. Процењује се да је првих бугарских напада више од хиљаду Ираца завршило у болнице, због тешких промрзлина.
Десета ирска дивизија била је састављења од око 8.000 добровољаца, која је код села Костурино, покушала немогуће, да заустави бугарску армију од 100 000 људи. Ирци су данима држали линију фронта, и иако су били под снажним налетима бугарске артиљерије и пешадије, бацали су Бугаре у очај.
Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увек неокупираном српском тлу. У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле.
Када је команда видела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између две савезничке војске, али и да зађу кроз разуђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење.
Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Немцима су у наредна два дана обезбедили сигурно функционисање пруге Берлин – Истамбул, а Срби су успели да се, уз неколико бравура сопствених снага, домогну обале, а онда, кроз нову Голготу до Крфа.
У славу Ираца који су се борили да би Србија преживела, тамо негде код Дојрана и дан данас стоји келтски крст.
На њему пише: “У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату”.
Један коментар
Pingback: Храбри Ирци до последњег бранили одступницу Србима – LEPDH