Када је у јесен 1915. било очигледно да тројни напад на Србију само што није почео, Пашић је поново затражио помоћ од Савезника, али и од Грка са којима смо имали потписану конвенцију о војној помоћи. Зачкољица је била у једној одредби која је говорила о томе да наше снаге у том сукобу морају износити више од 150 000 војника. Пошто ми то нисмо могли испунити, грчки министар Венизелос питао је Французе и Енглезе да ли би они хтели дати тих 150 000 војника. Британски Министар спољних послова Греј дао је одмах изјаву у Доњем дому: „Ако Бугарска као савезник Немачке и Аустрије нападне „енглеске пријатеље“ на Балкану, Енглеска ће помоћи своје пријатеље без резерве и ограничења…“
Међутим у Грчкој су се прилике одједном промениле. Венизелос је након сукоба са грчким краљем Константином, одступио…
Савезници су такође били неодлучни и на крају нису послали помоћ.
Због тога је Сер Едвард Карсон, дао оставку јер је сматрао да се британска Влада Грејовом изјавом обавезала да ће помоћи Србију без обзира на све.
У једном писму Николај Велимировић (које је послао Александру Белићу из Лондона, 1916.) наводи: „Промене се овамо десише велике. На боље. Имамо сада у кабинету три српска пријатеља: Лојд Џорџа, Сер Едвард Карсон и Бонар Ло“
Карсон је касније давао честе интервјуе за Тајмс у којима је инсистирао на слању помоћи Србији, а када је помоћ коначно послата он је наводио колико је Британија закаснила. Карсон је до краја остао српски пријатељ.
Можда вам се свиди
Краљ Александар Карађорђевић (ни)је миропомазан
Још једна у низу заборављених прича овај пут везана је за интересантан догађај везан за …