B(l)ogovanje
Povezani članci
Kada je u jesen 1915. bilo očigledno da trojni napad na Srbiju samo što nije počeo, Pašić je ponovo zatražio pomoć od Saveznika, ali i od Grka sa kojima smo imali potpisanu konvenciju o vojnoj pomoći. Začkoljica je bila u jednoj odredbi koja je govorila o tome da naše snage u tom sukobu moraju iznositi više od 150 000 vojnika. Pošto mi to nismo mogli ispuniti, grčki ministar Venizelos pitao je Francuze i Engleze da li bi oni hteli dati tih 150 000 vojnika. Britanski Ministar spoljnih poslova Grej dao je odmah izjavu u Donjem domu: „Ako Bugarska kao saveznik Nemačke i Austrije napadne „engleske prijatelje“ na Balkanu, Engleska će pomoći svoje prijatelje bez rezerve i ograničenja…“
Međutim u Grčkoj su se prilike odjednom promenile. Venizelos je nakon sukoba sa grčkim kraljem Konstantinom, odstupio…
Saveznici su takođe bili neodlučni i na kraju nisu poslali pomoć.
Zbog toga je Ser Edvard Karson, dao ostavku jer je smatrao da se britanska Vlada Grejovom izjavom obavezala da će pomoći Srbiju bez obzira na sve.
U jednom pismu Nikolaj Velimirović (koje je poslao Aleksandru Beliću iz Londona, 1916.) navodi: „Promene se ovamo desiše velike. Na bolje. Imamo sada u kabinetu tri srpska prijatelja: Lojd Džordža, Ser Edvard Karson i Bonar Lo“
Karson je kasnije davao česte intervjue za Tajms u kojima je insistirao na slanju pomoći Srbiji, a kada je pomoć konačno poslata on je navodio koliko je Britanija zakasnila. Karson je do kraja ostao srpski prijatelj.
